Za do­li­nu Thet­hi u Al­ba­ni­ji ka­že se da je jed­na od naj­a­trak­tiv­ni­jih ma­si­va Pro­kle­ti­ja, ko­ja je uvr­šte­na me­đu top de­sti­na­ci­je u Evro­pi. Naj­kra­ći put do te de­sti­na­ci­je je iz se­la Vu­sa­nja – oko pet sa­ti pje­ša­če­nja, ali lju­bi­te­lji di­vlje pri­ro­de idu i sje­ver­nim di­je­lom Al­ba­ni­je, po­red Ska­dar­skog je­ze­ra, pre­ko do­li­ne Bo­ga.
Član PD „Pro­kle­ti­je” Ah­met Re­ko­vić ka­že da je put ka toj do­li­ni in­te­re­san­tan jer ima mno­go to­ga da se vi­di, što je do sko­ro bi­lo ne­do­ku­či­vo tu­ri­sti­ma. U vri­je­me ko­mu­ni­stič­kog dik­ta­to­ra En­ver Ho­dže u Al­ba­ni­ji je iz­gra­đe­no oko 700. 000 bun­ke­ra, po če­mu je na­zi­va­na i ze­mljom bun­ke­ra.
– Sa pre­vo­ja Pre­de­lec, od­mah iza al­ban­ske gra­ni­ce i se­la Vr­mo­ša, pru­ža se pre­li­jep po­gled na se­lo Lje­pu­ša, iz­nad ko­jeg štr­če sni­je­žni vr­ho­vi Pro­kle­ti­ja, od ko­jih je naj­vi­ši Ma­ja Shkurt. Put vo­di do­li­nom ri­je­ke Lu­mi i Ce­mit ko­je se spa­ja­ju u bli­zi­ni cen­tra op­šti­ne Ta­ma­ra i či­ne Ci­jev­nu. Put je u lo­šem sta­nju, ma­ka­dam­ski. Op­šti uti­sak je da lju­di te­ško ži­ve u ovim ka­me­ni­tim pred­je­li­ma u ko­ji­ma ne­pre­sta­no tra­je bor­ba za sva­ki pe­dalj ob­ra­di­ve ze­mlje, a u to­ku je iz­grad­nja pu­ta Gu­si­nje–Pod­go­ri­ca. Od Ta­ma­re ide­mo kroz mje­sto Rap­ša, oda­kle po­či­nje as­falt ko­ji je ta­ko­đe u lo­šem sta­nju. Po­tom se spu­šta­mo u rav­ni­cu Ska­dar­skog je­ze­ra – gra­dić Ko­pljik. Sje­ver­no od Ko­plji­ka uz­di­žu se pla­nin­ski vr­ho­vi ko­ji su još pod sni­je­gom. Oda­tle po­či­nje pla­nin­ski ma­siv Pro­kle­ti­ja dug oko 75 ki­lo­me­ta­ra. Iz Ko­plji­ka kroz pro­stra­nu do­li­nu Bo­ga, do pre­vo­ja Ćaf Tho­res na ko­jem nas do­če­ku­ju ve­li­ki sni­je­žni sme­to­vi vo­di nas as­falt­ni put. Go­to­vo ne­vje­ro­va­tan pri­zor je pro­la­zi­ti kroz tu­nel od sni­je­ga vi­si­ne sko­ro 10 me­ta­ra – is­ti­če Re­ko­vić.
Ka­že da na­kon 10 sa­ti vo­žnje i pre­đe­nih 160 ki­lo­me­ta­ra sti­žu u že­lje­nu do­li­nu, okru­že­nu sa svih stra­na vi­so­kim vr­ho­vi­ma. Sje­ve­ro­za­pad­no su vr­ho­vi ma­si­va Gro­pa Ra­do­hi­nes, me­đu ko­ji­ma štr­če Ma­ja Ra­do­hi­nes, Ma­ja Tha­te, Ma­ja Vi­sens, na sje­ve­ru Ma­ja Ha­ra­pit, Ma­ja Alis, Ma­ja Po­pluk, a na is­to­ku Ma­ja Bos­hi, dok je na ju­go­i­sto­ku Ma­ja Ka­kis. Smje­sti­li su se u ku­ći Prek Ha­rus­ha ne­gdje na sre­di­ni do­li­ne, gdje je na ko­na­ku bi­lo još pet pla­ni­na­ra iz Nje­mač­ke.
– Od do­ma­ći­na sa­zna­je­mo da je po­sled­njih go­di­na, po­red ze­mljo­rad­nje, za to sta­nov­ni­štvo glav­ni iz­vor pri­ho­da iz­da­va­nje so­ba. Me­đu­na­rod­ne or­ga­ni­za­ci­je iz Nje­mač­ke (GTZ), Švaj­car­ske i ne­kih dru­gih ze­ma­lja po­mo­gle su mje­šta­ne u opre­ma­nju so­ba i pro­sto­ri­ja za mi­ni-re­sto­ra­ne, kao i  pri iz­ra­di pot­pu­no no­vih ku­pa­ti­la. Do­ma­ći­ni ka­žu da zi­mi pa­da­ju ve­li­ki snje­go­vi i da su oko po­la go­di­ne bu­kval­no od­sje­če­ni od svi­je­ta, jer se ovaj put od do­li­ne Bo­ga či­sti tek za 1. maj. No i po­red svih ne­da­ća oni su za­do­volj­ni, lju­ba­zni i go­sto­prim­ni. Vri­je­me do pr­vog su­mra­ka is­ko­ri­sti­li smo za obi­la­zak gor­njeg di­je­la do­li­ne, do pod­nož­ja sti­je­ne Ma­ja Ha­ra­pit, sa či­je de­sne stra­ne je pre­voj Ćaf Pejs pre­ko ko­jeg se sti­že do Vu­sa­nja. Svra­ti­li smo do ka­fe-ba­ra nad ri­je­kom, ko­ji ima si­stem za pro­iz­vod­nju stru­je. Njom se na­pa­ja ci­je­la do­li­na, ali je na­pon to­li­ko slab da si­ja­li­ca si­ja kao jed­na pe­tro­lej­ska lam­pa. Sve iz­gle­da kao da je vri­je­me ov­dje sta­lo pri­je po­la vi­je­ka, ali ne­vje­ro­vat­ne pri­rod­ne lje­po­te pri­vla­če pla­ni­na­re i osta­le lju­bi­te­lje pri­ro­de iz svih kra­je­va svi­je­ta. Ov­dje se li­je­že sa pr­vim mra­kom, a usta­je u svi­ta­nje. Na­kon ko­na­ka kod na­šeg do­ma­ći­na u ra­nim ju­tar­njim ča­so­vi­ma kre­će­mo u obi­la­zak do­njeg di­je­la do­li­ne. Tu su vo­do­pad, ku­la sta­ra pre­ko 300 go­di­na, ko­ja je na­pra­vlje­na na sti­je­ni, cr­kva, ka­njon, sta­ra vo­de­ni­ca – ka­že Ah­met Re­ko­vić. N.V.